MAŠTALA JE NEKA ŽABA

Maštala je neka žaba,

Kad bi mogla da poleti,

Spremila je krila od šišmiša ,

Drugih nije mogla da se sjeti.

Mahala je njima vješto,

Podigla se iznad bare,

Viknula je:-Gledajte me!-

Ali druge za nju ne mare.

Poletjela je dva-tri puta,

Preko lišća od lokvanja žuta,

Ali dalje nije išlo,

Pa je stala na pol puta.

Trebalo je samo malo ,

Sve do sunca da poleti,

Al' mahati je zaboravila,

I nikako da se sjeti.

'20@ljerkavarga